„Smrt džeza“: kraj istorije jedne improvizovane muzike?
Uopšte nije lako kada treba da se ponudi naučno objašnjenje za to kako i zašto su prvaci džeza počeli da gube svoju publiku, a možda i još važnije kako i zašto je džez publika gubila svoje umetničke majstore. Naravno, u antropologiji se mogu pronaći razlozi za posrtanje i nestanak inovativnosti i...
Guardado en:
| Autor principal: | |
|---|---|
| Formato: | article |
| Lenguaje: | EN FR SR |
| Publicado: |
University of Belgrade
2018
|
| Materias: | |
| Acceso en línea: | https://doaj.org/article/a2dd18964af14d1f9303f5a8ecccfc93 |
| Etiquetas: |
Agregar Etiqueta
Sin Etiquetas, Sea el primero en etiquetar este registro!
|
| Sumario: | Uopšte nije lako kada treba da se ponudi naučno objašnjenje za to kako i zašto su prvaci džeza počeli da gube svoju publiku, a možda i još važnije kako i zašto je džez publika gubila svoje umetničke majstore. Naravno, u antropologiji se mogu pronaći razlozi za posrtanje i nestanak inovativnosti i kreativnosti, duboko ukorenjenih u suštinski novim muzičkim pravcima. Već poznati argument počiva u pretpostavci da je rok invazija preplavila tržište koje je prethodno pripadalo džezu, a da je džez izgubio komercijalnu atraktivnost, pošto je rok produkcija daleko prevazišla džez izdanje. Međutim, džez je uspešno odgovorio pokretom fuzije, rekordnom prodajom i ogromnom popularnošću. Nova džez publika, koja se pojavila krajem šezdesetih godina, ignorisala je neke od kritika usmerenih na obeshrabrivanje fuzije i slične eksperimente, odbacivši svako koketiranje sa popularnom muzikom, iako je džez, u svojim korenima i tokom celokupne svoje prve polovine postojanja, bio prvenstveno muzika za ples i zabavu, dominantno zasnovan na čvrstom, predvidljivom, stilskom manirizmu. Možda odgovore treba tražiti u promenama u produkcijskom formatiranju, sadržaju i potrošnji, ukoliko su digitalizacija i jednostavan pristup sadržajima zaista obeshrabrili istovremeno i umetnike i publiku. Inflacija u produkciji nije mogla da prikrije to da novi talenti i koncepti nisu uzbudljiviji i upečatljiviji od onih iz vremena kada je džez smatran živim, zahvaljujući dinamici dubokog, inspirativnog, uzbudljivog izraza i stalne promene. Međutim, bilo bi korisno takođe ispitati i uticaj državnog protekcionizma i akademizma na pad inspiracije i moći individualnog izražavanja.
|
|---|