Транскултурне перспективе (уводник)
Теоријска хибридизација је последњих деценија у студијама културе и књижевности добила на значају, отварајући простор за културолошка промишљања из амалгама језичких, антрополошких, филозофских, археолошких, историјских, психоаналитичких и других перспектива. Продубљујући расправу о значајним питањи...
Guardado en:
| Autores principales: | , |
|---|---|
| Formato: | article |
| Lenguaje: | DE EN FR SL SR |
| Publicado: |
Institute for Literature and Art
2021
|
| Materias: | |
| Acceso en línea: | https://doaj.org/article/a3e239b8f5dc42f1b03a1428ee9fa715 |
| Etiquetas: |
Agregar Etiqueta
Sin Etiquetas, Sea el primero en etiquetar este registro!
|
| Sumario: | Теоријска хибридизација је последњих деценија у студијама културе и књижевности добила на значају, отварајући простор за културолошка промишљања из амалгама језичких, антрополошких, филозофских, археолошких, историјских, психоаналитичких и других перспектива. Продубљујући расправу о значајним питањима књижевнотеоријске и књижевнокритичке праксе, намера нам је да разјаснимо концептуалне разлике између основних појмова и термина транскултурних и других сродних или противстављених теорија. Окрећемо се ка и полазимо од свих оних теорија које културолошка питања постављају као проблем размене, укрштања, али и различитих облика надилажења, прелажења, преношења и, нарочито, превођења. Есеј разматра лепезупромишљања језика и превођења (од „рАзлике“ и „једнојезичности другог“ Жака Дериде до „чистог језика“ Валтера Бењамина), узимајући инхерентну неприпадност, разликованост и другост језика као полазну тачку за промишљање транскултурних перспектива. У оваквим оквирима, простор превођења постаје место културне хибридизације у коме језик управо својом измештеношћу (протетичношћу) нуди могућности транскултурних дијалога, а сам чин превођења постаје вештина баратања разликама – превођење непреводивог које непрестано само себе преводи. |
|---|