Komik und Paranoia in der Prosa von David Albahari und Svetislav Basara
У раду се упоредо анализирају романи два савремена српска аутора, Давида Албахарија (р. 1948) и Светислава Басаре (р. 1953), са фокусом на њиховим комичким и сатиричким наративним стратегијама. Kорпус примарних текстова обухвата романе Мрак (1997), Пијавице (2005) и Лудвиг (2007) Давида Албахарија,...
Guardado en:
| Autores principales: | , |
|---|---|
| Formato: | article |
| Lenguaje: | DE EN FR SL SR |
| Publicado: |
Institute for Literature and Art
2020
|
| Materias: | |
| Acceso en línea: | https://doaj.org/article/d2c5efc60fe74f47b6fc715907870d40 |
| Etiquetas: |
Agregar Etiqueta
Sin Etiquetas, Sea el primero en etiquetar este registro!
|
| Sumario: | У раду се упоредо анализирају романи два савремена српска аутора, Давида Албахарија (р. 1948) и Светислава Басаре (р. 1953), са фокусом на њиховим комичким и сатиричким наративним стратегијама. Kорпус примарних текстова обухвата романе Мрак (1997), Пијавице (2005) и Лудвиг (2007) Давида Албахарија, као и романе Светислава Басаре Фама о бициклистима (1988), Looney Tunes (1997) и Света маст (1998). Анализирани текстови приписују се српском постмодернизму и нуде како на тематском плану, тако и у наратолошким аспектима прилику за промишљање међуодноса комике и комичке књижевности са феноменом параноје и теоријама завере. Полазна тачка у анализи су теоријски радови о феномену параноје (Luc Boltanski, Richard Hofstadter), као и књижевнотеоријскa разматрања о односу тог феномена и постмодерне прозе (Niall Lucy). Текстови Албахарија и Басаре доводе се такође у везу са романима The Crying of Lot 49 (1966) и Gravityʼs Rainbow (1973) америчког постмодернисте Томаса Пинчона. Нарочита пажња посвећена је испитивању сатиричких аспеката текстова, јер се показује да је превасходна функција комике у анализираним романима управо сатиричке природе. Мета сатиричког интереса Албахарија и Басаре подједнако су друштвени токови и политичко-идеолошка питања, као и књижевно поље и међуоднос књижевности и политике, и то у турбулентном историјском периоду од почетка 1980-их до краја 2000-их. Наративно различито испољени и функционализовани обрасци параноје и разуђени комички инструментариј у романима двојице аутора, указују се истовремено као одраз али и као коректив хибридно-шизоидне друштвене стварности на размеђи социјализма и постјугословенске транзиције.
|
|---|