Ћутање и смех као оспољавање ослобађања јунака у роману Доротеј Добрила Ненадића
У раду су представљени резултати анализе романа Доротеј у светлу међуодноса романа и филозофско-религијских доминанти епохе у којој је радња лоцирана, али и у светлу односа средњег века према наредном периоду у европској култури. Основна хипотеза јесте да средњи век није само декор у којем се радња...
Saved in:
| Main Authors: | , |
|---|---|
| Format: | article |
| Language: | DE EN FR SL SR |
| Published: |
Institute for Literature and Art
2020
|
| Subjects: | |
| Online Access: | https://doaj.org/article/e024dc55745d490f8dfc2654a764ce3f |
| Tags: |
Add Tag
No Tags, Be the first to tag this record!
|
| Summary: | У раду су представљени резултати анализе романа Доротеј у светлу међуодноса романа и филозофско-религијских доминанти епохе у којој је радња лоцирана, али и у светлу односа средњег века према наредном периоду у европској култури. Основна хипотеза јесте да средњи век није само декор у којем се радња одвија већ да постоји суштинска веза и оправдање за стилска (поетичка) решења у тражењу духовне спреге са временом које роман доноси.
Показује се да се у кључу смештања радње у средњовековни период, и то период византизације српске државе, лик Доротеја може сагледати као лик који интегрише антички и византијски идеал лепоте и доброте, али и мири природу двеју епоха, средњовековне и ренесансне. Стога се у раду истражује могућност тумачења Доротејевог израстања у ослобођену личност ренесансног човека као једне од основних идеја романа.
Доротејево ћутање анализира се не само са композиционе већ и са филозофско-религијске стране. Смех, као готово једини начин на који се Доротеј, кроз говор других ликова, ипак оглашава, анализира се као сигнал у карактеризацији развојног пута јунака. Додатно, испитује се и међуоднос ових и низа других мотива карактеристичних за средњовековну религију и културу, чиме ће се показати да Ненадић у овај роман зналачки инкорпорира читаву мрежу елемената и мотива византијске књижевности.
|
|---|